| 54 =====00 | | 52 || | | ПИ | ОТ Васк-тп-Ргпт Зегмсе Га Тће соптепт ој из боокК сопзштите5 а штачџе оп-детапда герћса ог ап опејпа! рибИсапоп. ТЕ гериса ћаз бееп рго- дисед оп аса д-ћее рарег ас ће Опуегаку о Тогопто, Сапада :п 1999 изчпе фиртта] итавпр тесћпојору. > Тће Зегмтсе герћсате5 оџг-о-рппт боок5 млић ће регпизаоп ог тће сорупаће ћојдег5 ог Фет авепц5. Рштћег гергодис- поп 1п апу еопт ог сорупеаћт уојште5 15 ргоћфиед. > СЛОВЕНИ У ВИШОЈ НАУЦИ од рЕ БРАНИСЛАВА ПЕТРОНИЈЕВИЋА ПРЕВЕЛА С ЕНГЛЕСКОГ КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ БЕОГРАД ИЗДАЊЕ СВЕСЛОВЕНСКЕ КЊИЖАРЕ А | СТЕФАНОВИЋА И ДРУГА 1920. пе УЕР5БЕОЛ по. ж Н Рао |» ~ У | атС- ои БЕОГРАД 6. За ТИТАМПАРИЈА И ЛИТОГРАФИЈА САВЕ РАДЕНКОВИЋА И БРАТА УСКОЧКА БРОЈ 10. 1920. УВОД. Пошто су стари Грци основали Науку и Философију, модерни народи су после Рене- санса постали њихови наследници и проду- жили су њихова истраживања. Италија је била прва од тих нових великих духовних сила; у седамнаестом веку Француска и Енглеска пошле су за Италијом; у осамнаестом -при- дружила им је се Немачка, а у другој поло- вини деветнаестога века Русија им је последња приступила. (Ово последње тврђење извесно ће. иза- звати сумњу код многих мојих читалаца, јер многи од њих можда никад нису ни чули да се о Русији говори као о држави где су рођени научници који се могу поредити са највећим научницима Западне Европе. Али не само да се Русија може похвалити таквим научницима, него се неки од њих могу наћи и код осталих словенских народа. Пољак Ко- перник и Југословен (Србо-Хрват) Бошковић најславнији су примери за то. Истина је да, у целини узев, прилог Сло- вена у области Науке, а још пре у области Филозофије: није ни тако велики, ни тако + разноврсан као прилог Енглеза, Француза или Немаца. Али Словени су раса будућности, и ја намеравам да у овој брошури само укажем на способност словенскога духа за научно и филозофско стварање од највеће важности. Али како да разликујемо дела од нај- веће важности од научних дела нижега ранга > Извесно је да разлика постоји, и да је скоро сваки признаје. Галилеји од Талијана, Њутн и Дарвин од Енглеза, Лавоазије, Карно и Декарт од Француза, Лајбниц, Гаус и Р. Мајер од Немаца јесу имена славних. људи којима нико неће придати само важност оби- чних научника. Зашто 2 Не само зато што су они оснивачи нових и солидно основаних на- учних теорија, или чак и целих наука, него поглавито с тога што њихове теорије и науке имају много већу важност него што је имају научне теорије обичних научника. Ми нала- зимо ту важност у философској вредности њихових теорија, у могућности да се из њих непосредно дедуцирају резултати што доди- рују најозбиљније проблеме људскога духа, проблеме који, у целини, сачињавају законску универзума. Сами научници, оснивачи теорија ове врсте, ретко су кад свесни те супернаучне вредности свога рада, и у већини случајева боље је што је тако. Јер Наука и Философија су веома различите; Философија је највиша синтеза искуствених чињеница, а њу научна синтеза — ма како била она генерализирана — може садржати у себи увек само парцијелно. Може се, истина, исто тако узети за кри- териум обим и практична вредност научнога рада, али је одмах јасно да тај критериум, због његове очевидне релативности, није до- вољан да се начини разлика између једнога Њутна и једнога Вунта. Пошто је крајњи критериум за разлико- вање научника вишега ранга од других, мање важних, философски значај њихових научних теорија, ми ћемо тај строги критериум при- менити на Словенску Науку, и поставити питање, јесу ли Словени произвели тако велике науч- нике, да се они могу поредити са једним Њутном или једним Архимедом. Одговор на ово питање зацело је потврдан. Али имена највећих словенских научника или су добро позната, а није познато да су они Словени, или су једва позната. Она су, разуме, се, славна у уским круговима науке тих на учника, али су готово непозната велихој ци- вилизованој публици, или чак и научницима ван гране њихове науке. Међу многобројним словенским научни- цима четири следећа су ван сваке сумње на- учници првога ранга, у назначеноме смислу. Они су: Пољак Никола Коперник, Руси Ди- митрије Мендељев и Никола Лобачевски и Србо- Хрват Руђер Бошковић. Овде ћемо укратко изложити живот и доктрину свакога од њих по хронолошком реду. [ НИКОЛА КОПЕРНИК Пе теоошпотћђиз отфтит. саелезнит, пр М1, Моптђеграе, 1543. Коперник је рођен 19. фебруара 1473. год. у вароши Торну, која је тада припадала Пољској. Његов отац, Никлас Коперник, био је родом из Кракова, а доселио је се у Торн. 1460. год. где је се оженио Варваром Ва- селроде, мајком Коперниковом. Коперник је изгубио оца још док је био дете, и његов ујак Лука Васелроде, владика од Ермеланда, постао му је други отац. 1491 год. био је по- слан на универзитет у Краково да студира медицину. Али док је се спремао да постане доктор медицине, студирао је философију и, код славнога Алберта Брузевског, математику. Кад је постао доктор, он је се кратко време бавио у Торну, а затим је отпутовао у Ита- лију. У Италији је био у Падови, где је се уписао на Универзитет као пољски студент, у Болоњи и напослетку у Риму. За време свога боравка у Италији бавио се астроном- ским опсервацијама, и ту је дефинитивно на- шао свој астрономски позив. У Риму је остао седам година, као професор математике на. римском Универзитету. Кад је се вратио у отаџбину, Коперник је постао свештеник у . Кракову, а после неколико година каноник у Фрауенбургу. Ту је живео мирним животом; половину свога времена употребљавао је на ле- чење сиромаха, а другу половину посвећивао је својим астрономским студијама. Спор, али пло- дан резултат тих студија било је Коперниково бесмртно дело Пе. теоодшпотраз отрфшт саеје- зишт. Њега је публиковао саме године Ко- перникове смрти, 1543. његов ученик Ј. Ре- тикус. У оно време кад је умро, Коперник је био познат само маломе кругу савремених научника. Они су су знали за његову доктрину посредно, пре појаве његовога дела, јер је Коперник саопштио своје откриће интимним пријатељима. И Пољска, и цела Европа биле су, по примедбр Фламарионовој, у то доба одвише збуњене ратовима и верским кон- фликтима Реформације, да би могле приметити смрт човека који је имао можда највећу улогу у интелектуалном развитку човечанства. Ње- гова отаџбина Пољска сетила га је се са за- хвалношћу тек после. неколико векова, кад му је у Варшави подигнут споменик. Дивну Коперникову статуу израдио је Торвалдзен. Она је била откривена 5. маја 1829 г. Бертранд је дивно описао Коперников карактер: „За нас се цео Коперник налази у његовој књизи. Његов интиман живот мало је познат. Оно што је познато даје идеју о једном 8 з непоколебљивом а разумном човеку, висеко карактерном, потпуно посвећеном својим спс- кулацијама. Као утонуо у себе, он је волео мир, усамљеност и тишину. Природан и искрен у својој побожности, он никад није могао да схвати како истина може да изложи опасно- сти веру; он је увек задржавао за себе право да тражи истину, и да верује у њу. Никаква страст није помућивала његов живот... Непри- јатељ некорисних дискусија, он није тражио ни похвале, ни шум славе; независан, ни мало горд, задовољан својом судбином и самим собом, он је био велики без сјаја“... Целоме је свету позната Коперникова велика реформа нашег светског система. Он је одбацио теорију о непомичности земље, тако очевидну за здрав разум, коју су развили и поставили на научну основу велики научници Старога Века, Аристотело и Птоломеј, а која је имала за присталице још и веће научнике, Хипарха и Архимеда. Најзад, то је била и доктрина Цркве, највише духовне силе тога доба. Одбацујући ту теорију, и замењујући је теоријом о земљином дневном обртању око своје осовине, Коперник је, како сам признаје, ишао трагом старих Питегорејаца. Али он је готово сасвим сам пронашао другу своју главну хипотезу о земљином обртању око сунца, заједно са свим другим планетама. Поред тих двеју идеја, сасвим нових за његово доба, Коперпик је унео у свој систем многе од старих идеја Птоломејевог система, 9 За њега, као и за Аристотела и Птоломеја, козмос је коначан у простору, и свршава се имобилном сфером звезда некрегница, које добијају своју светлост од сунца. Коперник сматра да је сунце имобилан центар козмоса. Приписујући путевима небесних тела потпуно кружни облик, он је задржао у извесној мери епицикличне и ексцентричне кругове, те ве- лике сметње старијег система. Најзад, по Ко- перниковој теорији, земља има и треће кре- тање, које служе томе да сачува паралелизам њене осовине. Али и поред тих несавршености које је елими- нисала доцнија еволуција модерне Астрономије (Галилеји, Кеплер, Њутн), нови светски си- стем остаје Коперникова творевина „Кеплер и Њутн“, каже Бертранд, „продрли су много даље у тајне кретања небеских тела, али им је кључ "за то дао Коперник, и чак и данас, после њихових бессмртних открића, прави светски систем зове се Коперников систем“. Нико није речитије од Бели-а изразпо величину преврата, који је инаугурирао Ко- перник. | „Ако је икад постојао какав смео систем, то је био систем Коперников; требало је про- тивречити свима људима који су судили само према сведочанству чула; требало их је уве- рити да не постоји оно што они виде...“ „Треба да заборавимо на кретање које видимо, и да верујемо у једно која не опажамо. „Један једини човек усуђује се да предложи 10 тако нешто, и то зато,дда би у место веро- ватности чула, за којом се масе поводе, ставио извесну духовну вероватност, коју осећа мали број философа. То није све: он је имао да разруши један примљени систем, одобрен у три дела света, и да обори престо Птоломеја, поштованог четрнаест столећа... Несумњиво: је да тешкоће рађају храброст; несумњиво је да смела предузећа постижу одговарајуће успехе. Један бунтовнички дух даје знак, и преврат се врши. Коперник је опазио веро- ватност свога система, он је се усудио да стресе са себе јарам ауторитета, и да осло- боди човечанство дуготрајне предрасуде, која је успоравала сваки прогрес“. __Оригиналност Коперникове теорије, у од-- носу на идеје његових грчких претходника, овако је утврдио Деламбр: „Најзад, а ако допустим, и поред општег ћутања свих њи- хових писаца, и против мога унутрашњег убеђења, да су стари имали те идеје, ипак ја неоспорно да ни трага од њих није сачувано. Коперник је морао да их поново пронађе. Његов систем је оригиналан: за нас он није систем Филолаосов, или Аристархов, чији списи нису ни дошли до нас, него је Коперников.. Коперник и заслужије да се његово име веже за систем, јер је се побринуо да објасни све његове ставове, и да из њих изведе све фе- номене које видимо“. А Хердер сматра да је Коперник учинио више за философију својим системом, него. 625 све грчке школе својим диалектикама, и изрг- жава се овако, у својој Философији Исто-. рије Човечанстшва : „Наша философија историје људскога рада мора да почне на Небу, ако хоће да на неки начин буде достојна тога имена... Невидљиве, вечите везе спајају земљу са сунцем, са центром из кога она црпе свет- лост, топлоту и плодност. Без сунца не мо- жемо да замислимо наш звездани систем, као што не можемо да замислимо ни круг без центра... Ништа не изгледа тако узвишено, као призор те велике светске зграде, и можда никад људски ум није учинио смелији и срећ- нији корак, него кад су Коперник, Кеплер, Њутн, Хијгенс и Кант открили и поставили просте, вечне и савршене законе формације и кретања планета“, Најзад, цитираћу још мишљење С. Фла- мариона : „Такав је положај Коперников у исто- рији астрономије. Хипотеза о обртању земље била је постављена много пре но што је се он родио на овој планети. Та теза је имала присталица и у добу кад је он живео. Али је он од ње начинио своје дело. Он ју је испитао са стрпљивошћу једног астронома, са тачношћу једног математичара, са искреношћу једног мудраца и са духом једног философа. Он је њу доказао у својим делима. Затим је умро, и није дочекао да је види схва- ћену, и тек век после његове смрти, астро- номија ју је усвојила, и она се наставом по- пуларисала. Дакле, Коперник је доиста творац 12, истинитог система о свету и његово име, поштоваће се до краја векова“. (/7опуларна строномија, Париз, 1911,') стр. 431.) Интелектуални преврат који је извршио Коперник психолошки је највећи могућ. Он је имао да своје научно мишљење стави на супрот не само другом научном мишљењу, него општем веровању. Ни један други ин- телектуални преврат не може се поредити са Коперниковим, сем Декартовог. Декарт је наиме први тврдио субјективитет чулних ква- литета, на супрот убеђења свију. Због тога није чудо што је Коперников проналазак сма- тран као интелектуални преврат највишег сте- пена, и што су сви други слични преврати оцењивали према његовом. Тако Ди Боа-Рај-_ монд, говорећи о великом интелектуалном преврату учињеном Дарвиновом теоријом Ево- луције, није могао да изрази своје велико дивљење Дарвину на други начин него ре- кавши: „Раг писћ 156 Пагмп дег Корегшкиз Чег огоашзсћеп Меј. “>) Најзад, Коперниково откриће има капи- талну философску важност. Како би Човечан-_ ство могло да се нада достигнућу великога циља, коме сви његови напори у крајњој ин- станцији морају да буду управљени — циљу разрешења велике Загонетке Васељене — ако ђ) Упореди о Копернику дело истога писца ЖКоџерник и систем свешо, којим сам се и ја послужио за ово неколико речи о Копернику. 2) „За мене је Дарвин Коперник органског света“. 13 прво не познаје физику структуру козмоса 2 А Коперник је поставио правилну основу за то уводно знање, неопходно за све спекула- лације људскога духа. Словенски дух дао је у Копернику један од највиших научних прилога Човечантсву. Тиме је словенска раса показала своју интелек- туалну способност, једнаку способностима дру- гих светских раса. РУЂЕР ЈОСИФ БОШКОВИЋ Ре татриз тата, 1779. Ре тагетае аплафитале е рптсрик сог- ротит а:гзепапо, 1748. Ре сопптитан [ере ег ет сопзестатих рег- ипеппвих ад рпта тагетае ејетепта еотитдие отез ф5зепан о, 1754. Тћеопа рћиозорћтае патштап тедаста аа штесат (ерет ттишт т пашта ехеппит, 1758. (Друга издања 1759, 1763, 1764, 1766). Е!ететотат ипгоетгае Матезеоз, Т. |. Киза ни 1 1701. 7 Ттроопотета рапа е! хрћетса, 1761. Орета реттпеппа аа Орпсат еЉ Азто- потат, 5 св. 1785. огау В. Рћпозорћгае тесеппога5 'тег5гиХ ттадиае џбт Х, сит адпогапотвиз ет! зирр!е- поени 10. Ј Воскооиећ, 1. 1, 1755: +. 1, 6. Н. Руђер Јосиф Бошковић родио се у Ду- бровнику у Јужној Далмацији 18. септембра 1711. год. Бошковићев отац, Никола, био је 14 пореклом из Херцеговине; он је био право- слави Србин, али кад је се доселио у Ду- бровник, који је тада био независна република и седиште високе интелектуалне аутохтоне културе, прешао је у католичку веру. Мати му је била из талијанске породице Бетера. Та породица је се доселила у Дубровник скоро пре једнога века. !) Пошто је стекао основно и више школ- ско образовање у језуитском колежу у свом родном месту, Бошковић је ступио 1725. год. у језуитски ред, и био послан у Рим да про- дужи студије. Ту је у СоПетит Вотапшт студирао философију, физику и математику до 1733 год: после тога провео је пет го- дина као учитељ језика и поетике у разним школама. Најзад је постао професор мате- матике у самом СоПетит Котапишт. Његов литерарни рад почео. је 1736 год. његовом научном расправом у стиховима, Пе Зоп5 ег Кипае Гејеспбиз, а после тога; готово сваке године, публиковао је Бошковић научне расправе о разним математичким, фи- зичким и астрономским питањима. 1744. год. он постаје свештеник ; 1756. год. послат је у једној мисији у Беч да нешто пресуди. Бошковић је стекао знатан углед у на- учном свету својим научним радовима, и већ ) Како се мало зна о народности нашега Бошковића, може да се види из једне биографске белешке о њему у Епсус!о- раефа Вгпаптеса, 11 изд. 1910. где стоји: „Бошковић, Руђер Јосиф, талијански математичар и философ природе“. 13 је 1759. год. био члан неколиких научних друштава, као Краљевског Друштва у Лондону, Академије Наука у Петрограду, итд. [Те исте године оставио је Рим, и провео неколико година путујући од места до места. Године 1760 налазимо га,у Паризу, али, као језуит, он се није добро осећао у тој слободоумној и антиклерикалној вароши. Исте године от- путовао је за Лондон, где је најсрдачније био примљен. Год. 1761 Краљевско Друштво по- слало га јеу Цариград, да отуда посматра прелаз Венере преко Сунца. Из Цариграда вра- тио је се у Рим 1763 год. пошто је на путу прошао кроз Бугарску, Румунију и Пољску. Од год. 1764 до 1773 он је провео у Италији, "као професор на Универзитету у Павији и као директор Опсерваторије у Милану. Кад је год. 1773 језуитски ред био укинут једним папским декретом, Бошковић, сад слободан, те исте године преселио је се у Париз, где је постао француски поданик и добио државну «службу. У Паризу је остао до 1782 год. 1е године вратио је се у Италију, тде је до смрти остао. Умро је 13 фебруара, 1787 год. Да је Мана словенске народности било врло јако код нашег Бошковића, доказ су ве- лике похвале његовом месту рођења, на које се у његовим списима наилази на више места. У Посланици посвећеној Његовом Величанству Лују ХМ, „Краљу Француске“, које се налази испред со ОВИ његовог најпозна- тијег латинског дела у стиховима, Еклипсе, '16 из год. 1778, он каже: Заштитниче највећих. народа, не одбијај да бдијеш и над најмањим државама. Истина је да уске границе опко- _ _ љавају моју отаџбину. На обалама Јадранског Мора Дубровник цвета само својим богатством | и својом развијеном трговином; његова слава оснива се само на генију Наука и Уметности, на његовој старој отмености и на вечним пра- вима његове слободе...“ Мало, даље, на страни 407, налази се још дирљивија похвала њего- вој отаџбини. Говорећи«“о папи Бенедикту ЖМ и о његовим секретару Силвиусу Вален- тиусу, он каже: „Поред тебе је овај вешт министар, на кога је горда Мантуа, коју бране _ њене баре и која је већ славна због рођења Вергилија, песника Енеја, јер, је и он рођен у њој. Али она варош, давно већ славна због непрекидног одржавања своје слободе због великих генија која је дала, због старине свога племства и богатства своје трговине, мој Дубровник, моја драга отаџбина, може да се похвали тиме, да је била колевка њс-- гових предака.“ ') А на страни 408 Бошковић још чини. следећу примедбу на француском језику: „За у) Овај став гласи у латинском оригиналу: „ба! Јатеп. а хиз, [ап сш сгедеге рапет Јтреги тарпат уоћш5и, 515, ипа: Тија 5ш15, ГПлуши егћ сјага Аепелде уа5 Матпцат диет репшћ, зед Непаје регепп:5 ФОтапа из трепиз ећ побинаје уегизта, Ајаце орфиз (ошт раглег сејеђгаја рег Офет Ршсе пића! пагаје зошт Касиза, зирегђовз Јасјав ауоз, агауозаче...,..“ 17 ову прилику ја пишем кратку али пуну израза похвалу мојој отаџбини, у којој јој одајем нај- веће и најистинитије хвале, као што чине сви они који читају дела географа н књижевне споменике Дубровчана. Са свих страна опко- љени варварством и најгрубљим незнањем, ми негујемо са највећом ревношћу и егзактне науке и нарочито књижевност, како па латинском тако и на домаћем илирском језику.“ Затим набраја читаву серију славних дубровачких имена, а помиње и чланове своје породице. (ст. 409). Год. 1745 публиковао је Бошковић своју прву философску расправу, Ле Уттриз ут, где је први пут изложио своју нову теорију материје. Год. 1794 публиковао је другу, детаљ- нију расправу о истом предмету под насловом ре Сопшпипанз [ере ег Сопзестатих“ Ретип- еппри5 ада рпта Магетае Е!етепта еотитдие ИУгтез. Година 1755 и 1757 публиковао је још расправа о истом предмету, и најзад 1758 год. појавило је се његово главно дело, његова Тћеопа Рћиохорћтае Мата 5 тедаста аа ипг- сат Герет Уттт т Машгта ехгепнит. Ово дело изашло је у неколико издања, 1759 1763, 1764 и 1765 год. Овде нећемо говорити о многобројним радовима Оца Бошковића у областима физике, астрономије и математике. Његова је улога много важнија у области философије природе ; ту он заузима једно од првих места због своје 9 18 оригиналне теорије материје. Ми ћемо се ограничити на кратко излагање главних тачака ове бесмртне теорије. Ово су три главне тачке у Бошковићевој атомистици : 1. Последњи елементи материје, атоми, јесу реалне недељиве тачке; 2. Атоми су центри сила; и 3. Сила се мења квалитативно и кван- титативно са даљином. Прве две од ових тачака Бошковић деду- цира из исте искуствене чињенице, из су- дара тела. Ова дедукција је основана на при- родним законима, које Бошковић сматра као доказане, наиме на Закону Континуитета и Закону о Непробојности Тела. По закону Континуитета, кога је Лај- бниц први формулисао у свој његовој оп- штости, један дати квантитет, кад прелази од једне дате вредности другој, мора проћи кроз све међувредности. По Бошковићу, геомет- риски простор, време и кретање покоравају се томе закону. Други је закон признат готово као ак- сиом у физици; по њему, два тела не могу истовременно заузимати исту тачку у простору. Узмимо два нееластична тела, А и В, да се крећу у истом правцу, А брзином од 12, а В брзином од 6 м. у. секунду. После из- весног времена прво ће се тело сударити са другим, и после судара оба ће тела продужити да се крећу једнаком средњом брзином од 9 19 м. у секунду, јер је прво изгубило од почетне _ брзине онолико колико је друго добило. Кад је се десило изједначење њихових брзина2 Обично се претпоставља да се оно догађа у самом тренутку судара, али Бошковић тврди да је та претпоставка противречна и немогућа. Његов аргумент, упрошћен, гласи овако (исти се „аргумент примењује и на еластична тела): — Мора се претпоставити да се изједна- чање двеју брзина за време судара догађа или у једном недељивом моменту времена или у врло кратком времену. У првом случају прво тело А мора да смањи своју брзину од 12 на9м., а друго В да повећа своју брзину од 6 на 9 м. одједном, без прелажења кроз међубрзине 8, 7, ит.д. Тиме се нарушава Закон Континуитета. У дру- гом случају предњи део тела А ушао би у задњи део тела В, а то би противречило За- кону о Непробојности. Према томе, немогуће је претпоставити да се изједначење брзина догађа за време самога судара двају тела. Кад се увиди та немогућност, нужно је претпоставити да се изједначање збива дре но што се два тела сударе. А пошто судар може да никад не постане могућ, нужно је даље претпоставити силу која дејствује у дис- танцији између два тела, и која их чува да се не приближе један другоме толико, да се до- дирну. Та сила очевидно мора бити одбојна, и, из истог разлога, она мора постојати све већа, 28 20 што раздаљина између два тела бива мања. док не постане бескрајно велика, кад разда- љина постане бескрајно мала. Пошто је таква природа одбојне силе из- међу тела, могу се извести два важна става; [. Последњи делови материје морају бити просте тачке. Јер ако претпоставимо да су сложени (као корпускули Декартови и Њут- нови), тада њихови саставни делови не могу остати једни с другим у вези, јер ће их репул- зивна сила између њих одвајати један од другог. П. Мора се замислити да просте атоме материје одвајају у простору одбојне силе у њима. Према томе, атоми су центри тих сила. Али искуство нам показује, да силе које дејствују између два тела нису само одбојне силе. Постоје и привлачне силе, као што су кохезија међу молекулима тела и Њутнова гравитација, која важи за видљива тела. По Бошковићу, те силе није нужно замислити као квалитативно несводљиве једна на другу; он их све замишља као различите форме једне исте силе, и држи да се та сила, са дистан- цијом мења не само квантитативно (као што узима Њути), него и квалитативно. Он узима да је на минималним дистанцијама између атома та сила прво репулзивна ; да мења своју природу код раздаљина међу атомима достигне извесну крајњу вредност; да опет мења неко- лико пута своју природу, према томе како се дистанција повећава, и да, најзад, за видљиве 21 дистанције она постаје Њутновом силом атрак- ције. Бошковић преставља тај главни закоп силе нарочитом кривом линијом, познатом под именом Бошковићева крива линија. Немогућност даље квалитативне промене силе следује нужним начином из Бошковићеве финитистичке теорије дискретне множине. Што год је дискретно не може бити бескрајно, јер бескрајан број није могућ. Како су атоми просте тачке, растављене интервалима простора, њихов број може бити само коначан, јер га реализирају силе: које еманирају из атома. Као апстрактна могућност, као што се то узима, у геометрији, простор је бескрајан, то ће рећи, он може да се неодређено продужује, али ре- алан простор може бити само коначан. Бошковић сматра да је његова атомистика синтеза Њутнове и Лајбницове теорије мате- рије. Његова се теорија слаже са Њутновом у идеји сила које дејствује у даљину, а са Лајбницовом у идеји простих атома. Али де- дукција те синтезе је Бошковићево дело, из- ведено на потпуно оригиналан, оштроуман и дубок начин. Научна вредност Бошковићеве теорије је двострука. Пре свега, она има знатну исто- риску вредност. Један од најзнаменитијих мо- дерних историка философије каже за његово "главно дело да је „фундаментално дело фи- лософије природе тога доба“. (Е. Саззјтег, Паз Егкепиизргођјет 1п дег РћНозорће шпа МИазепосћаћ дег пецегеп 2е, св. 11. 2 изд, 22 1911, стр. 506). Савремену научну вредност тога дела доказали су модерни физичари као Сер Вилиам Томсон (Лорд Келвин) и Џ. Џ. Томсон, дискусијом Бошковићеве теорије. У својој књизи Белшиморова Предавања. из Молекуларне Динамике и Ундулациона Тео- рија Светлости (Лондон 1904) Лорд, Келвин неколико пута помиње Бошковићеву теорију. На 285 страни он каже: „То узајамно дејство (названо силом) различно је на разним разда- љинама, као да се покорава неком дефини- тивном закону. Код би атоми били чврсте еластичне кугле, и кад би дејствовали један на другог само сударом, закон силе био би нула силе и бескрајна репулзија. Та хипотеза, постављајући јаку и чврсту границу између. осуства силе и бескрајне силе, изгледа да тражи неку средину. Бошковићева је теорија оче- видно потребна средина“. А на 556 стр., го- ворећи о објашњењу хемиских феномена хи- потезом електрона, Келвин каже: „и чим претпоставимо да су сви електрони исти, мо- рамо се вратити Оцу Бошковићу, и од њега потражити да различитим законима силе међу различитим атомима објасни квалитативну раз- лику различитих хемиских супстанција.“ Нај- зад, на 675 стр. он каже: „Схема која прати, слика 6, прецртана са слике 1 из Бошкови- ћеве велике књиге . ..“ (тако исто и на стр. 653; 123, 125, 131 и 668). | Џ. Џ. Томсон, у својој књизи ЛКорпу- скуларна Теорија Машерије (Лондон 1907. 23 стр. 160), примењује Бошковићеву теорију на своју теорију о јонима. | Али је далеко већа философска вредност Бошковићеве теорије. О вредности једне фи- лософске теорије не може да се суди на исти начин, на који се суди о вредности једне на- учне теорије. Научна теорија мора да буде верифицирана искуством, па да има вредности; пошто таква верификација није могућа код философских теорија, и пошто Загонетка Уни- верзума још није решена, све што можемо тра- жити од философских теорија јесте да буду кон- зеквентно развијене, и да престављају типичне могућности објашњења. Бошковићева теорија испуњава ге погодбе исто тако савршено као ма која друга од великих философских тео- рија, као Лајбницова теорија монада, Спино- зина теорија супстанције, Хегелова теорија еволуције појма, Шопенхауерова песимистичка теорија, и т. д. Философску важност Бошко- ковићеве теорије потпуно је познао Г. Т. Фехнер; у другом издању своје књиге ЏЉљег Фте рћузгкапгсће ипа рћиохорћсће Аготеп- јећте (Герла, 1864), даје он дуге цитате из Бошковићевог главног дела, и каже да је Бошковић дрви јасно конципирао мисао о простим динамичким атомима. У Француској ватрени присталица Бош- ковићеве теорије јесте Сен-Венан. Он каже: „Ја мислим да треба оставити множину кон- тинуиране материје, па пре сматрати да су последњи делови тела мераспрострше шачке, 24 које се не додирују, које су центри акција одбојних и привлачних сила, помоћу којих једино тела играју изресну улогу и манифе- стују своју егзистенцију. Такав систем је изло- жио скоро пре читавог века један знаменит математичар, Р. Бошковић, човек позитиван и здравог разума, и можда најконзеквентнији присталица Њутнов“. (Упр. Сен-Венан, О пи- шању да ли постоје коншинуиране масе, Париз, 1884, стр. 8; упр. исто тако стр. 14—.15). Систем Бошковићев био је изложен у латинској тези Франсоа Евелина, Оша ае ге- бих те! сотроте15 те! :псотротелг зепзети! Во5- Ккотлс5, 1880, а Шарл Ренувије га често цитира у своме делу Гринципи ТПрироде. Том теоријом Бошковић је ставио себе у ред најсмелијих духова које је Човечанство произвело. Како он припада југословенској грани велике словенске расе, он је доказао да словенска раса у свима својим деловима показује духовне особине потребне за произ- вођење дела из области Више Науке. Ш Е НИКОЛА ИВАНОВИЋ ЛОБАЧЕВСКИ. О пасајаћ осеотети, у Казанском Вес- нику, 1829—30. Уогбтагепаја сеотетја, Казан 1835. Мооџја пасаја сеотети 5 ротој 1еотеј рагтаеттћ, Казан, 1835—38. 29 Сеотеттзсћте СОлтлетзисћипреп гит Тћеоте Фет РатаПеџттеп, Вегћп, 1840. Рапреотете, ои ргесах де оеотете јопаве зшт ипе Теопе репета!ге ег проитеихе дез Ра- тапвјез, Казап, 1856. Рофпое зобтате зостјепи ро оеотети М. 7. Гобагзсћетогкаро, св. |-П, Казан, 1833. Никола Ивановић Лобачевски рођен је у Нижњем Новогороду 22 октобра 1793 год. Његов отац био је архитекта, и умро је кад је Николи било четири године. После очеве смрти Лобачевскова мати преселила је се у Казан, где је Никола год. 1802 ступио у гимназију. Год. 1807 он је се уписао на казански Уни- верзитет као студент математике. Његов про- фесор математике био је Немец Бартенс, пре- башњи Гаусов ученику Гетингену. Као студент, Лобачевски је био недисциплинован, и кад је год. 1811 положио докторат тражили су од њега да обећа да ће се поправити. Год. 1812 добио је право да држи предавања на Универзитету. Год. 1816 наименован је за ванредног про- фесора. Држао је предавања из математике астрономије и физике, и тек доцније посветио је се искључиво математици. Год. 1827 постао је ректор казанског Универзитета и ту је службу вршио деветнаест година, до 1846 год. Од год. 1847—–1855 замењивао је кург- тора на Универзитету и вршио његове дуж- ности. Умро је 12 фебруара, 1856 год. Год. 1826 читао је Лобачевски своје прво предавање о нееуклидовој геометрији које се 26 звало Крашко Излагање Основа Геометрије.. пред студентима физичко-математичког одсека казанског Универзитета. То предавање никад. није било публиковано. Тек год 1829 и 30: Лобачевски је публиковао у „Казанском Вес- нику“ своју прву расправу под насловом (О Основама Геомешрије, у којој излаже своје ново учење у ставовима без детаљног доказа. Али год. 1835—38 он је публиковао другу своју расправу ови Основи Геометрије са Пошпуном Теоријом ГТаралелних Линија у Научним Извештајима Казанског Универзи- шета. Ова расправа преставља систематско и готово потпуно излагање нове геометрије. Год. 1840 он је издао на немачком мало дело (ео- тегтзсће Ппгетзисћипреп гиг Тћеопе дет Ра- гаЏептгеп, сад признато као класични увод. у нееуклидову геометрију. ') На послетку, год. 1856, његова последња књига о нееуклидовој геометрији, /7ангеоме- трија, била је издата на француском. За живота Лобачевски је остао скоро сасвим непознат. Његова геометрија остала је потпуно неопажена у његовој отаџбини, а ван ње само ју је ценио велики математичар Гаус, изражавајући у једном писму повољан суд о новој доктрини, и потпомажући његов избор за дописног члана Научног Друштва у 1) То је дело на француски превео Хуел, год 1366, на снглески Џ. Б. Холстед. а публиковало га је „Слободно Дворско Издавачко Друштво“ (Лондон, ново изд. 1914 год). На српски сам га ја превео, и додао му детаљни коментар. 2 Гетингену. Али када је, после Гаусове смрти, била издата његова преписка са његовим при- јатељем Шумахером, задивљени математички свет чуо је први пут за име великог руског математичара. После Риманових, Белфрами- јевих, Хелмхолцових итд. радова, нова гео- метрија била је најзад призната, и кад је, год. 1893 прослављена прва стогодишњица од Ло- „бачевсковог рођења, дигао му је се међуна- родномсускрипцијом двоструки споменик-статуа и награда. Статуа је била откривена год 1896, а Лобачевскова Награда први пут је досуђена тон. 1897.) Велики проналазак Лобачевског јесте нее- уклидова геометрија. У свом славном делу Елементи Геомешрије, Еуклид, велики грчки геометар из александриског периода, ставља следећи став међу ставове које није могао да докаже (међу постулате): Из једне тачке ван даше праве може се повући само једна нрбва линија са да- шом правом») Од доба кад је живео Еуклид (пре две хиљада година) па до Лобачавског, чињени су ) Овде треба поменути да је нееуклидову геометрију от- крио независно, и готово у исто време кад и Лобачевски, ма- ђарски математичар Бојали. Бојали је публиковао своје откриће у Аррепа:х зстепнат зраш: абзоштае џегат ехћфепх, 1892 год. Ја сам посветио компаративну студију обојици проналазача нееу- клидове геометрије, као део опште студије О Исшовременилм Проналазачима. која ће се ускоро појавити. 2) Прави Еуклидов постулат није идентичан са овим ста-- вом, али је еквивалентан. 28 покушаји да се докаже тај став, познат као пети постулат или једанаести аксиом Еуклидов —, и сви ти безбројни покушаји остали су узалудни и бесплодни. Зашто су они били узалудни, и зашто су били осуђени да остану узалудни, то нико није знао пре Лобачевског. Пошто је учинио неколико неуспелих поку- шаја да докаже став, Лобачевски је први имао интелектуалне куражи да постави себи следеће питање: да није можда немогуће до- доказати став због тога, што он није једини могућ Пошто је тако поставио питање, Ло- бачевски је на њега позитивно одговорио, показујући да је могуће извести целу једну геометрију, кад се пође од постулата који је негација Еуклидовог постулата, и да ничег противречног нема у ставовима такве једне геометрије. Према томе, нееуклидова геомет- рија је логички могућа. Да бисмо објаснили нов постулат Лоба- чевског, и разлику између њега и Еуклидовог постулата, указаћемо на слику 1. На тој слици имамо тачку М које лежи ван праве АВ, и МО_ АВ. Према Еуклидовом постулату, је- дина паралелна са линијом АВ, која се може повући кроз М, јесте линија ср: све друге линије што пролазе кроз М морају сећи линију АВ. Али ми исто тако можемо прет- поставити да линија СР, која заклапа прав угао са линијом МО, није једина линија која не сече праву АВ; линија МО“, на пример, исто је тако неће сећи. Прелазећи од линија 25) које секу линију АВ — као што је МВ — линијама које је не секу — као МО — очи-- гледно је да морамо проћи кроз једну ли- нију — МРр' — ~ Пе“ Рур : др _-_Иа-- 0 = = Е Др“ | + | | ЈЕ | | ћ 8 која означава границу између линија које секу» праву АВ и линија које је не секу, и да све праве између те линије и нормале МО које полазе из тачке М, морају сећи линију АВ. Та гранична прва МО биће дакле пара- лелна са АВ. Друго, ми очевидно наилазимо исту ствар с друге стране нормале МО, то јест, једну праву линију — МС' — која не сече линију АВ, и која је граница свих правих линија по- вучених из тачке М у углу СМО. Ако про- дужимо две граничне линије МО и МС с друге стране (тако МС постаје Ср“, а МО постаје С", имаћемо у главном три врсте -30 правих линија које пролазе кроз тачку М, то јест :, — | [. Бескрајни број линија које не секу праву АВ, а које леже између СТО" и С7р'; ||. Бескрајни број линија које секу праву АВ с обе стране нормале МО, и које леже из- међу линија МС' и МР“; кад се продуже, оне ће лежати између линија МС"и Мр" :и Ш. Две паралелне СТО" и С7О. Лобачевски затим доказује, да линије које не секу под | дивергују неограничено · од праве АВ, кад се продуже у оба правца. Оне су. према томе, праве које не секу и које ди- вергују. На супрот томе, две паралелне СТ)" и С7р' конвергују неограничено ка линији АВ, кад се продуже на тој страни нормале МО, где престављају границу између линија које секу и линија које не секу; оне су, према томе, у извесном одређеном правцу драве које не секу и које конвергују. Пошто су, према дефиницији, оне паралелне са ли- нијом АВ, нужно је у нееуклидовој геоме- трији разликовати код паралелних линија сми- сао паралелности. Према смислу своје пара- „лелности Лобачевскове две паралелне праве јесу асимптоте. Међу другим теоремама нееуклидове ге- ометрије, које је Лобачевски доказао, нај- важније су следеће: [. Збир три угла у равном троуглу мањи је од два права угла (22 К). 31 П. У нееуклидовом простору постоји једна површина — орисфера или гранична повр- шина — ; за њу важи Еуклидова геометрија. Ш. У нееуклидовој равни постоји расто- па Ји ; јање ( између два лука 5 и 5 две граничне Е Ка 3 Е линије, за које је <7= е,Х где је = 2, 718..., основа природних логаритама ; то растојање је апсолутна јединица дужине у нееуклидовој равни. МУ. У нееуклидовој равни не постоје сли- чни облици. У. Линија која има једнако одстојање од једне праве линије (СР на сл. 3) јесте у не- еуклидевој равни крива линија. МТ. Површина равног троугла у нееукли- довој равни не може да пређе извесну утвр- ђену вредост. У својим списима Лобачевски ни на једном месту не каже изрично да је не- еуклидова раван крива површина, али је потпуно извесно да је он сматра за такву. Испитивања доцнијих геометара показала су да је Лобачевскова раван крива површина са константном негативном кривином, док је Еуклидова раван површина чија је кривина нула, а сферна раван — једна нова нееукли- дова раван коју је увео Риман — површина са константном позитивном кривином. Лоба- "чевскова и Еуклидова раван имају две следеће 32 заједничке особине, којих нема у Римановој сферној равни: Две тачке увек одређују /едну праву ли- нију (линију најкраће дистанције између две тачке) ; — П. Права линија може неограничено да се продужује у оба правна. Према томе Лобачевскова раван је исто тако потпуно хомогена и бескрајна као и Бу- клидова. Али док Риманова сферна раван може да се конструише у Еуклидовом простору (то је За И На сферна нова НИНА Лобачевскова раван не може у њему да се конструише. Научна важност по обачевскове теорије је двострука. Пре свега, он је развио једну гео-- метриску теорију од чисто математичке важ- ности. Као што је и сам Лобачевски пред- видео, његова геометриска теорија показала се као врло плодна у математичким анализама у опште. (Нека дела великог француског ма- тематичара Поенкареа воде порекло од ње). Даље, јавља се питање о геометриској струк- тури реалног простора. М сам Лобачевски бавио је се тим питањем, узимајући у помоћ астрономске дистанције, да би решио питање, је ли збир углова у троуглу у нашем прос-- тору тачно једнак са два права угла, или је мањи. М ако допушта могућност да Еукли-- дова хипотеза престаје да важи за астрономске дистанције које прелазе димензије нашег вид-- љивог света, он ипак не сматра да је веро- ватна претпоставка, да величине тако „диспа-- 33 ратне као углови и праве могу да зависе једне од других.“ За њега је, дакле, Еукли- дова структура реалног простора била веро- ватнија од нееуклидове структуре. Али његови многобројни следбеници нису његовог мишљења. Од кад је призната нееу- клидова геометрија, питање о геометриској структури стварног простора толико су диску- товали математичари, физичари и философи, да постоји о томе предмету врло велика лите- ратура. ) Философски значај Лобачевсковога от- крића исто је тако двострук. Оно је веома проширило поље опште геометрије, и из њега је произашао један дорој нових геометрија, кога изналазач прве од њих није могао да предвиди. Као резултат тих нових геометрија створен је проблеџ њихове логичке везе од њихових првих принципа, проблем коме је ве- лики немачки математичар Пг. Хилберт дао доста провизорно решење. Али важније него то чисто логичко пи- тање, јесте већ поменуто питање о геомет- риској структури реалног простора. Сем његове чисто научне важности, то је питање од капи- талног значаја за философију. Како се може философија надати да реши велику Загонетку Васељене, ако претходно није утврдила праву геометриску природу реалног простора> А 1) Једну готова потпуну библиографију Те литературе до 1911 г. која садржи око 4.000 наслова, публиковао је ДМ. И. Сомервил (Библиографија нееуклидове Геомешрије, која садржи Теорију Поралелних, Основе Теометрије " Простор ед пл Димензија, Лондон, 1911.) 3 сем Еуклидове геометрије, нгеуклидова геомет- рија, због апсолутне хомогености Лобачевско- вог типичног простора, јесте прва хипотеза коју треба испитати у том погледу. Међу мишљењима о важности Лобачев- сковога открића, питираћу нека од најпозна- тијих. Гаус, у писму писаном год. 1846 њего- воме пријатељу Шумахеру, каже поводом Лобачевсковога дела Оеотеттесће ПЏтегзи- сћипсеп гит Тћеоте дет Ратапештеп: „Ви знате да сам последње педесет и четири го- дине (од год. 1792) био истога убеђења... Због тога нисам нашао ничег садржајно новог за мене у Лобачевсковоме делу. Али он га је развио на други начин него ја, на изврсан начин, у правом геометрискоме духу. Осећам да ми је дужност да вам скренем пажњу на књигу, која ће вам несумњизо прибавити из- ванредно задовољство“. Упоређујући Лоба- чевског са Болајем, другим проналазачем нееу- клидове геометрије, Фр. Енгел, Лобачевсков немачки пргводилац и коментатор, каже за његово главно дело Нове Основе Геомешрије. „Нови Основи се морају назвати доиста извр- сним делом, јер и ако се не може одрицати да оно има својих недостатака, не би било право придавати нарочиту важност тим недо- статцима: поред преимућстава дела они готово сасвим ишчезавају.“ А енглески математичар Клифорд поредио је преврат који је у гео- "метрији учинио Лобачевски, са превратом кога је у астрономији учинио Коперник „Штв е Веласијеј био за Галена, што је Коперник био 35 за Птоломеја, то је Лобасевски био за Еуклида“. _ Словенска раса произвела је један тако смео и оригиналан дух који је, без претход- ника, први имао интелектуалне куражи да доведе у питање једну од најглавнијих тачака Еуклидове бесмртне зграде. То је несумњиво јасан доказ високе интелектуалне способности словенске расе. | МУ ДИМИТРИЈЕ ИВАНОВИЋ МЕНДЕЉЕВ. (Односи између Особина Елемената и њихових Атомских Тежина, У „Часопису Руског Хемиског Друштва“, Петроград, 1869 (на руском.) Природни Систем Хемиских Елемената у „Часопису Руског Хемиског Друштва“, Пет- роград, 1871 (на руском.) ге ретотзсће (егеггтазхгокен дет сће- пизсћеп Е!етепте, у „Аппајеп Чег Сћепце ипа Рћагтасје“, УШ ЗиррјетепЊбапа, 1872. Периодни Закон Хемиских Елемената, предавање о Фарадеју у „Радовима Хемиског · Друштва“, Лондон, 1889 (на енглеском.) Основи Хемије, 1 изд. 1869-—71; 8 изд. 1908. (Превели на француски под насловом „Рппарез де сате“ М. Е. Ашкинази и М. Х. Карион, са предговором А. Готијеа, 2 св. " Париз, 1897. На енглески је преведено под насловом „Рппарјез ог Сћепизту“, 3-ће изд., Лондон, 1905.) Д. И. Мендељев родио је се 27 јануара год. 1834 у Тоболску, у Сибиру, где је ње- 36 тов отац, један Великорус, био директор та- мошње гимназије. Његова мати била је родом из Тоболска, где је се њена породица пресе- лила пре једнога века. Мендељев је рано из- губио оца, и од тада је се његова интелигентна мати бринула за његово васпитање. Год. 1850 она га је одвела у Петроград, где је Менде- љев ступио на физичко-математички факул- тет Педагошког Института. Од год. 1850 до 1856 Мендељев се бавио на Криму, да по- прави здравље. Кад је оздравио, постао је професор гимназије у Одеси. Од год. 1856 до 1859 он је живео у Петрограду, где је написао неколико хемиских монографија. Год. 1859 држава га је послала у иностранство, да заврши своје хемиске студије. Мендељев је студирао прво код Реноа у Паризу, а затим · у Хајделбергу. Кад је се вратио у Петроград, положио је докторат и пестао доцент на петро- градском универзитету. Год. 1866 постао је редован професор хемије на истом универ- зитету. 6 Марта 1869 Мендељев је предао „Рус- ком Хемиском Друштву“ своју прву расправу о Периодном Закону хемиских елемената (,[10- кушај једнога Система Елемената“), публико- вану исте године, у часопису тога друштва. После те прве расправе дошла је друга, на- писана на руском год. 1870 а штампана у ис- том часопису. У исто доба у свом славном делу Принципи Хемије (! изд. 1869—70, 8-о изд 1908), преведеном на све главне европ- ске језике, Мендељев је Периодични Закон 37 учинио основом неорганске хемије. Најзад, год. 1872, Мендељев је публиковао свој систем елемената у дефинитивном облику, у изврсној дисертацији, написаној на немачком у „Пебјр'5 Аппајеп дег Спепие ипа Рћагтасе“. Год. 1890 Мендељев је дао оставку на професуру на Универзитету због једнога спора са министром "просвете, али год. 1893 Вите га је наименовао за директора Института Тежина и Мера, где је остао до своје смрти (20 јануара 1907). Чудно је што Мендељев никад није постао чланом петроградске Академије Наука, чак ни онда, кад је стекао светску славу. Год. 1882 Лондонско Краљевско Друштво дало му је Девиеву златну медаљу (истовремено кад и Лотару Мејеру): за његово откриће, а год. 1889 Фарадејеву Медаљу. Год. 1890 он је по- стао Чланом Краљевског Друштва. Велико откриће Мендељева јесте Перио- дични Закон хемиских елемената. Тај се за- кон може овако формулисати: ПНЕ еле- „мената јесу периодичне функције њихових атомских шежина. Ако поређамо елементе у ред, према величини њихових атомских те- жина, увек ћемо у томе реду, после извесног броја елемената, наћи један елеменат са осо- бинама идентичним са особинама једног прет- ходног елемента. Узмимо, на пример, првих четрнаест елемената тога реда (изостављајући хидроген 'М = 1): — : Лотар Мејср учинио је исто откриће које и Мендељев, и готово у исто време. У мојој раније поменутој студији „У-сто- времени Проналазачи“, ја сам, исто тако, посветио нарочиту главу лдвејици проналазача а аи закона хемиских елемената. · 98 и ие В 6 М О 2 ( ~ ЈЕ 125 та она Ма Мег АЈ 51 Рани о (21 237. .24' 27 28 Звоно па ћемо видети да у томе реду који почиње са 11, чија је атомска тежина 7, имамо прво. елементе Ве, В, ит. д., чије се особине веома. разликују од особина литијума, и постају све различитије у колико расте њихова атомска тежина, тако да су ПИ и Е елементи скоро потпуно супротних особина. Али, прелазећи од . РВ на Ма, долазимо до једног елемента, чије су особине готово исте као особине И, н идући од Ма, елементи Ма, А! и т. д. личе на Ве, В, ит.д. на потпуно исти начин, на који Ма личи на [1. И та периодичност 0с0- бина елемената иде кроз цео ред познатих. елемената. Под — ред Ц, Ве, В, С, М, О, Е, који садржи различите елементе, Мендељев је наз- вао једним периодом, а цео скуп сличних еле- мената, као што су 4, Ма, и т. д. или Веа. Мр, и т. д., зове он групом или природном фамилијом елемената. Мендељев је показао да цео ред елеме- ната може да буде уређен на два разна на- чина у периоде и фамилије. Та два различита начина престављају два различита периодична система. По првоме, који је много познатији и који се обично може наћи у свима хеми- ским уџбеницима, елементи су поређани у два- наест периода и осам група. То је Есе Малих Периода. 39 ОМ | 76 јео = 4 + у 41 902 =484 | 20; = Ча |10.=4. ј0о2=8н (661==у) | 11 2791== еј | 081==е7е | 821 == Је У“ "101 2: 1=45 | 1 =и56 је == |есп==РЈ (801—37)| 1 ЧМ 0617 88 346 1835 ој ==5у [01 89 = 69 = 7 ~ Оре == (1 : 661 пу '861 ја = КА 161 4 '0661 850 7 161 ( |661=9], 801 ду '001 ра | 001="' | 96 "О! ЧА кОј= па 08 = 494 |81—95 69 по '66== 1М ве = иу | 05190 66 05 '96 за обе ==10 | 62=5 61==4 #00 са 0 4 На На А КИАа уд еи4а | КО 4 Пил еила | = | вр=6 | (р==0 | бе= У |' с=а | У:=46 |егс=|у | 12 = Зи |2с = УМ |Е - да | р'6=>9 с 28 608 20 28 АН 4 'Н 4 ИЕ: А си ба ј | др енаа у | пена |" ЕПА | О4 Други систем састоји се из три мала и пет великих периода и петнаест малих група или под-група. То је Систем Великих Г1е- риода. Врло је интересантно запазити да се неке особине елемената мењају према систему. малих периода, док се друге мењају према систему великих периода. Отуда излази да само оба система заједно потпуно изражавају Периодични Закон Елемената. Једна од главних хемиских особина, која се мења према малим периодама, јесте осо- бина валенције у односу на оксиген. У оба већ поменута мала периода који у оба си- стема престављају други и трећи период (први период садржи само један познати елеменат, хидроген —- (), имамо следећу промену у валенцији : је О 'Ве О ВеО СО МОРИН Ма О Ме О АВОг ЗГО РАНО ИЦ ЦГ Овде сваки оксид преставља највиши сту- пањ могуће оксидације једног датог елемента. Према томе, ми видимо да максимум вален- ције елемената сукцесивно расте од 1 до7 у свакоме од малих периода. Једна од главних особина која се мења према систему великих периода јесте запре- мина атома (она је квоциент атомске тежине и специфичне тежине једног елемента) -— еле- менти [1, Ма, В;, Вб и Сз јесу први чланови два мала и три велика периода, и имају нај- веће атомске запремине. Да Периодични Закон нема само при- ближну правилност, него да је он егзактан 41 природни закон, Мендељев је показао тиме, што је из њега извео смеле закључке. Ти су закључци доцније били сјајно потврђени. Они су били двоструки: они се, дрво, односе на корекцију атомских тежина мало познатих елемената, и, друго, они се односе на одре- ђивање хемиских и физичких особина непо- знатих елемената. __ Што се тиче прве тачке, Мендељев је предложио корекције атомских тежина за сле- деће елементе, и његове корекције су доцније примљене. |. За Индиум он је предложио 114 као атомску тежину уместо 38 и 76. П. За Ураниум он је предложио 240 уместо 120. Ш. За Цериум он је предложио 140 уместо 92. М. За Утриум он је предложио 88 уместо 60. М. За Берилиум он је предложио 9 уместо 14. Али од много веће интелектуалне вред- ности јесу његова тврђења о особинама еле- мената, у то доба још непознатих. Он је дао потпуно детаљни опис трију елемената које је назвао Екаборон, Ека-алуминиум и Екасиликон. Те елементе су после открили, још за живста Мендељева, Лекок де Боабод- ран (1875), Нилсон (1879) и Кл. Винклер (1886). Елеменат који је открио француски хемичар „Л. де Боабодран и назвао га Галиумом, био 49 је идентичан са Ека-алуминиумом Мендељева; елеменат који је открио шведски хемичар Нил- сон, и назвао га Скандиумом, француски хе- мичар Клев је одмах идентифицирао са Ека- бороном Мендељева; најзад елеменат који је открио немачки хемичар Винклер, и назвао га Германиумом, био је идентичан са Екасили- коном Мендељева. Особине та три елемента готово су исте као особине које је раније утврдио Мендељев. Степен слагања између тврђења Мендељева и потврде о особинама тих елемената, лако може да се види из сле- дећих упоредних таблица: — | Екаборон (Ев). Скандиум (30). (Мендељев). . (Нилсон-Клев). Атомска тежина, 45. Атомска тежина, 49. Оксид, Евљ (Оза. Оксид 50 (Оз. Специфична тежина Специфична тежина оксида 9: 9. локсида о 6 Ев; (Оз је активнија 5 (Оз је активнија база него Ађ (Оз. база него АЉ (Оз. Хлорид, Ер СЕ. Хлорид, 5с СВ. Соли од Еђ биће без- Соли од 502 јесу без- бојне, и т. д. бојне, и тд. || Ека – алуминиум (Еа) Галиум (ба) (Мендењев). (Лекок де Боабодран) Атомска тежина 68 Атомска тежина 70. Специфична _ тежи- Специфична _ тежи- на 29. на 5.985. Еа биће непостојани- ји метал него А |. Еа ће вероватно бити откривен спектрал- ном анализом. Оксид Е2 (2. Хлорид Еа Св, итд. Екасиликон (Е5). (Мендељер). Атомска тежина 72. Специфична _ тежи- на 9.2. | Ез биће метал. Оксид Ез О. Ез биће прах. Хлорид Ез СЕ. Ез СЕ биће течност. Тачка кључања те течности биће ис- под 1009, Густина Ез СЕ је 1.9. Флуорид ЕзЕ. Металорганско једи- њење Е5 Ава. Специфична _ тежи- на Ез Ае = 0.96. Тачка кључања Е5 Ае = 160". ||| | 43 (Са је непостојанији метал него АЈ. Са је био откривен спектралном _ ана- лизом. Оксид Оа (2. Хлорид (Да Св, итд. Германиум (Ое). (Винклер.) Атомска тежина 72.32 Специфична _ тежи- на 5.46. (бе је метал. Оксид бео. Обе О; је прах. Хлорид ОесСк. бе СЕ је течност. Тачка кључања Ое Соје об“ Густина бе С! је 1.88. · Флуорид Ое РА 5Њ О. Металорганско једи- њење (Се (С На). Специфична тежина (ве а Но ј== 036. Тачка кључања Ое (С На)4=160%). · Као што се види, слагање особина про- реченога Екасиликона и откривенога Герма- А ниума готово је потпуно. Али можда је још чуднија једна врло мало позната историска чињеница која се тиче Галиума, првог од тих откривених елемената. Чим је Л. де Боабо- дран објавио откриће Галиума у Сотргез Кеп- 4и5 де | Асадетле аех сепсе; (1875, св. 81, стр. 493—95) Мендељев је послао ака- демији један извештај („Сотртез гепдац5“, 1875, св. 81, стр. 969), где изражава своје убеђење да ново — откривени елеменат мора бити идентичан са његовим Ека — алуминиумом. У исто време — и то је важна тачка — он је поновио и допунио ранији опис особина свога хипотетичног елемента, Ека —- алуминиума тако тачно, да је утврдио да је његова спе- цифична тежина равна 5.9 Лекок де Бог- бодран није прво био расположен да. прида много важности идејама Мендељева (уп. ње- гове примедбе у „Сотрјез Кепдиз“, 1875, св. 81. стр. 1104—5), и у једној белешци коју је написао после тих примедаба, он је одредио да је специфична тежина новога тела равна 4, 7. Он је видео у томе резултату по- тврду својих теориских спекулација о систему елемената (уп. „Сотрјез гепдиз“, 1876, св. 82. стр. 1037). Али кад је, после новог испи- тивања, управљајући се по рачунима Менде- љева, нашао да је специфична тежина новог елемента равна 5,9 (тачније (5,956), као што је Мендељев предвидео, он је рекао: „Није потребно инсистирати ; ја верујем у необично велики значај од потврђивања теориског гле- 45. дишта Мендељева које се односи на специ- фичну тежину новог елемента“. („Соптргез Кепдиз“, 1876, св. 83 стр. 613). Овде се су- срећемо са чудном чињеницом да је Менде њев помоћу своје теорије измерио тежину једнога неиспитанога елемента тачније него испитивач који је први мерио стварни еле- менат. У овоме случају геније Мендељева до- иста је достојан дивљења. Откриће тих трију елемената Мендељева било је поређено са Левериевим открићем Нептуна. Али, ма како да је то откриће ве- лико, откриће Мендељева још је чудесније. Левериево откриће било је резултат примене већ познатих принципа небеске механике, док је Мендељев имао сам први да открије прин- ципе из којих би логички могао да деду- цира особине тих трију елемената. Левериева интелектуална смелост била је велика, али је интелектуална смелост Метдељева била изван- редна. Да је Мендељев живео у добу сује- варја, он би можда био проглашен за чаробника који има моћ да види невидљиве ствари; сре- ћом, наше је доба просвећеније, и мину Менде- љеву треба само да гледамо једнога од нај- славнијих генија кога је човечанство икад произвело. Али откриће трију слемената било је само једна од многих конзеквенција Периодичног Закона, од тада признатог за несумњиву на- учну истину. Дефинитивна вредност тога за- кона била је утврђена, кад је Сер Вилиам 46 Рамсеј открио у атмосфери неколико гасовитих елемената, и сам их уврстио у периодични систем елемената. Научну вредност великога открића Мен- дељева дивно је описао енглески хемичар В. А. Тилден у своме „Предавању у Спомен Мен- дељеву“ (штампаном у „Радовима Хемиског Друштва“, св. ХСУ., Лондон, 1909, стр. 2. 105): „У почетку деветнаестога века Дантон је дао Хемији Атомску Теорију, за коју није сувише пећи да је скела на којој је цела зграда мо- дерне хемије била сазидана. После шесет го- лина та концепција, развијена и допуњена- радовима многих озбиљних научника, јавила нам је се у новој сјајној светлости коју је преко целе теорије бацио Мендељев. Бојлово, „Лавоазијево и Дантоново гледиште било је по- прављено искуством и проширено обимним знањем, али, и поред тога, њихова су имена бесмртна. На исти начин... нема разлога сум- њати, да ће есенциелне црте периодичне схеме бити јасно разликоване кроз сва времена, а у вези са њом, име Мендељева биће за увек сачувано међу именима очева и оснивача хемије.“ ј Други су казалн да је откриће Мендељева . највеће у неорганској хемији од Лавоазијевог. Али философска вредност Периодичног Закона Мендељева можда је још већа. Он јасно показује да просте супстанције наше хе- мије не могу бити просте по себи, да се мо- рају сматрати као једињења врло малога броја 47 примордиалних елемената. Једном речи, Пе- риодични Закон даје нам права да прогласимо јединство материје, једну велику истину која је основа највиших спекулација људскога духа. · (Сам Мендељев није био расположен да позна капиталну философску вредност своје теорије. Он је био и желео је да остане само научник, и поред смелости свога генија. Разуме се да рад Словена на науци није ограничен на четири велика имена, о којима смо овде говорили. Читав низ научника дру- гога и трећега реда додао је знатне прилоге општој науци човечанства. Али, по нашем мишљењу, нико од њих не може бити став- љен у исти ред са Коперником,/ Бошковићем, Лобачевским и Мендељевом. Несумњиво је руски научник Илија Мечников (1845—1916) који је недавно умро као вицедиректор Па- стеровог Завода у Паризу, начинио откриће од капиталне вредности својом теоријом фаго- цита, и извесно је да ће та теорија остати онде где ју је један Француз ставио, наиме, „на недохватљивим висинама, где су неизгла- дивим словима записани велики проналасци човечанства“; али, и поред њене важности за биологију и патологију у опште, ми у њој можемо да гледамо само специјалну научну теорију, без непосредне философске вредно- сти. На исти начин изврсни радови руског палеонтолога Владимира Коваљевског (1842— — 83), који је стекао себи име „другога оснивача 48 палеонтологије“, јесу знатан прилог науци у опште, али њихова философска вредност не изгледа нам врло велика. Овде морамо још да поменемо славног руског зоолога Алек- сандра Коваљевског који је својим истражи- вањима о развићу Амфиоксуса (1866) и ас- цидија (1867) постао оснивачем доктрине која везује кичмењаке за протокорде; затим славну руску математичарку Соњу Коваљевску (1850-— 1891), професора универзитета у Штокхолму која је 1881 г. добила Борденову награду од Париске Академије Наука за расправу о тео- рији кретања чврстога тела: велике ческе ре- форматоре медицине ГПкоду и Ракитанског; · славног руског матеметичара Чебишева : рус- ког философа Владимира Соловјева, који је пре био сјајни писац и пророк него философ: славну пољску физичарку Марију Склодовску (Госпођу Кири), професора париског универ- зитета која је заједно са својим мужем, фран- цуским физичарем Пјером Кири, открила ра- диоактивне елементе, Радиум и Полониум, али је прва идеја о тим елементима њена (њен први извештај у „Сотрјез гепаиз“, св. 126. 198 св. 101 1103) 7 Пор иде о у ле бо 6 Ш ~" ос | У А“ [4 о | Рава | “И Би ћ ф% «. пер тата пера = паса пар! пиши